Pricam o nama

Proći će...

Ja veceras zavidim krevetima ispunjenim dodirima, poljupcima, uzdasima. Veceras moj prazan krevet drhti za prošlošću. Pogledah kroz prozor, prizor je isti, ali ipak ne onoliko isti kao kad sam sanovna iz njegovog zagrljaja ustajala da samo pogledam da li sam zaista na Zemlji ili pak negde u raju. Na sve sam mislila samo ne da ce me jednog dana odvesti stepenicama pakla. Lišio me je svog prisustva, izdao me je... Naterao me drugom u zagrljaj. Naterao me je da prestanem da ga volim, da u tudjim usnama trazim spas. Mene, koju sam toliko bila njegova. Cini mi se, jos uvek sam. Ne znam do kada cu biti. Sve sam sanjala na njegovom ramenu samo ne ovo. Obecala sam sebi, on me nikada nece videti potonulu, videce me kako sijam, toliko postujem i volim sebe, da ne dam da onaj koji me je tako olako odbacio, kao komad krpe, nece videti unistenu. Emotivno ja sam unistena. Rane na srcu tesko zarastaju, svaki dan me guše, bole, krvare, ali na mom licu je osmeh. Ipak, ponekad mi se cini da moje grudi ne mogu više da izdrze, da ce mi dah zastati, suze krenuti, a srce pući. U tom trenutku samo sednem, pozelim da zagrlim svoje srce, da ga umirim, da kazem da će sve proći.. Proći će on, kojeg sam toliko silno želela u svom životu, kojeg sam grlila svom svojom snagom, za kojeg sam se ujutru budila, proći će...