Pricam o nama

Ja veceras zavidim krevetima ispunjenim dodirima, poljupcima, uzdasima. Veceras moj prazan krevet drhti za prošlošću. Pogledah kroz prozor, prizor je isti, ali ipak ne onoliko isti kao kad sam sanovna iz njegovog zagrljaja ustajala da samo pogledam da li sam zaista na Zemlji ili pak negde u raju. Na sve sam mislila samo ne da ce me jednog dana odvesti stepenicama pakla. Lišio me je svog prisustva, izdao me je... Naterao me drugom u zagrljaj. Naterao me je da prestanem da ga volim, da u tudjim usnama trazim spas. Mene, koju sam toliko bila njegova. Cini mi se, jos uvek sam. Ne znam do kada cu biti. Sve sam sanjala na njegovom ramenu samo ne ovo. Obecala sam sebi, on me nikada nece videti potonulu, videce me kako sijam, toliko postujem i volim sebe, da ne dam da onaj koji me je tako olako odbacio, kao komad krpe, nece videti unistenu. Emotivno ja sam unistena. Rane na srcu tesko zarastaju, svaki dan me guše, bole, krvare, ali na mom licu je osmeh. Ipak, ponekad mi se cini da moje grudi ne mogu više da izdrze, da ce mi dah zastati, suze krenuti, a srce pući. U tom trenutku samo sednem, pozelim da zagrlim svoje srce, da ga umirim, da kazem da će sve proći.. Proći će on, kojeg sam toliko silno želela u svom životu, kojeg sam grlila svom svojom snagom, za kojeg sam se ujutru budila, proći će...

   Svako veče moje misli otplove istom putanjom.Koliko nas nesrećnih večeras leže u krevet sa istom nadom, sa istim suzama, sa istom brigom.U meni se stvori želja da se svi zagrlimo, da osetimo da ipak nismo sami, da nismo napušteni iako smo ostavljeni na milost i nemilost nasim mislima, samoći, bolu koji ne znamo kako da zaustavimo da se širi našim telom, koji nas parališe.Zaspim. U san se preseli sve ono sto na javi potiskujem.Mučim se, preživim noć, probudim se. Opet verujem u novi dan, da će doneti moj spas. I tako iznova i iznova. Kad čekate nešto tako žarko, kao ja moj spas, onda znate da će doći. Želim da se izbavim iz vrtloga bola, tuge, lošeg raspoloženja, a pre svega želim da naučim da neka druga osoba nije ceo svet. Da sam ceo svet ja. Ja guram sebe, ja preživljavam nemoguće,ja plačem sama u četiri zida, a gde je onda ta osoba? Nema je.Više ne polažem sve svoje u tudje ruke. Uradih to, te ruke me napustiše i odneše sve moje.Ostah sama i bez ičega. Sada, gradim sve ponovo, ali ovaj put ne dajem nikome.

Ukoliko možete da pročitate ovaj članak, uspešno ste se registrovali na Blog.rs i možete početi sa blogovanjem.