Talas moje samoće

Published on 04/26,2016

   Svako veče moje misli otplove istom putanjom.Koliko nas nesrećnih večeras leže u krevet sa istom nadom, sa istim suzama, sa istom brigom.U meni se stvori želja da se svi zagrlimo, da osetimo da ipak nismo sami, da nismo napušteni iako smo ostavljeni na milost i nemilost nasim mislima, samoći, bolu koji ne znamo kako da zaustavimo da se širi našim telom, koji nas parališe.Zaspim. U san se preseli sve ono sto na javi potiskujem.Mučim se, preživim noć, probudim se. Opet verujem u novi dan, da će doneti moj spas. I tako iznova i iznova. Kad čekate nešto tako žarko, kao ja moj spas, onda znate da će doći. Želim da se izbavim iz vrtloga bola, tuge, lošeg raspoloženja, a pre svega želim da naučim da neka druga osoba nije ceo svet. Da sam ceo svet ja. Ja guram sebe, ja preživljavam nemoguće,ja plačem sama u četiri zida, a gde je onda ta osoba? Nema je.Više ne polažem sve svoje u tudje ruke. Uradih to, te ruke me napustiše i odneše sve moje.Ostah sama i bez ičega. Sada, gradim sve ponovo, ali ovaj put ne dajem nikome.


Trackback URL

http://www.blog.rs/trackback.php?id=273517

Leave a Reply

Dodaj komentar





Zapamti me

One Response to Talas moje samoće